Po­zna­ta hr­vat­ska knji­žev­ni­ca i no­vi­nar­ka Sla­ven­ka Dra­ku­lić, či­ji su ro­ma­ni, ese­ji i pu­bli­ci­sti­ka pre­ve­de­ni na mno­ge svjet­ske je­zi­ke, ka­že da joj se či­ni da ni­ka­da u Hr­vat­skoj ni­je bi­lo te­že bi­ti že­na, da je vla­da sve to­ta­li­tar­ni­ja i ne slu­ša dru­ga mi­šlje­nja, kao i da se ze­mlja vra­ća na pa­tri­jar­hat kla­sič­nog ti­pa u ko­jem že­na tre­ba da je u ku­ći i da ra­đa dje­cu.
Go­vo­re­ći o po­lo­ža­ju že­ne u Hr­vat­skoj, Sla­ven­ka Dra­ku­lić u in­ter­vjuu za Ra­dio Slo­bod­na Evro­pa ka­že da to kon­zer­va­tiv­no sta­nje pod­sti­ču i vla­da i Ka­to­lič­ka cr­kva.
– Vla­da se ne su­prot­sta­vlja kon­zer­va­ti­vi­zmu, već se po­na­ša upra­vo kao da ni­smo se­ku­lar­na dr­ža­va. Čo­vjek se on­da pi­ta da li smo po­dru­žni­ca Va­ti­ka­na. Po­red to­ga Hr­vat­ska ni­je pot­pi­sa­la ni Is­tan­bul­sku kon­ven­ci­ju ko­ja ni­je ni­šta dru­go ne­go je­dan niz mje­ra ka­ko bi se spri­je­či­lo na­si­lje nad že­na­ma, šta uč­ini­ti i ka­ko po­mo­ći žr­tvi, na­ve­la je Dra­ku­li­će­va.
Mi smo se, ka­že Dra­ku­li­će­va, sa­ple­li o po­jam „ro­da” ko­ji se u Hr­vat­skoj po­gre­šno tu­ma­či.
Do­da­je da joj se či­ni da je to još je­dan iz­go­vor da se ta kon­ven­ci­ja ne pot­pi­še.
U tom no­vom kon­zer­va­ti­vi­zmu, pre­ma nje­nim ri­je­či­ma, do­šlo je do jed­ne spre­ge vla­sti i cr­kve, gdje je Ka­to­lič­ka cr­kva do­bi­la ne­sra­zmje­ran pro­stor i uti­caj i, na­rav­no, da se on­da u tom okvi­ru vra­ća­mo na pa­tri­jar­hat kla­sič­nog ti­pa gdje bi že­na tre­ba­lo da bu­de u ku­ći i da ra­đa dje­cu.
Na kon­sta­ta­ci­ju da je ta­las neo­u­sta­štva već do­bra­no oprao te­ko­vi­ne an­ti­fa­ši­zma u Hr­vat­skoj, ge­ne­ra­ci­je ro­đe­ne de­ve­de­se­tih su da­nas od­ra­sli lju­di sa shva­ta­njem da se u oru­ža­nim su­ko­bi­ma u Hr­vat­skoj ne mo­že po­či­ni­ti zlo­čin, Dra­ku­li­će­va po­tvr­đu­je da je to dog­ma oru­ža­nih su­ko­ba u Hr­vat­skoj – oni ko­ji se bra­ne ne mo­gu po­či­ni­ti zlo­čin.
– U Hr­vat­skoj je, za­pra­vo, us­po­sta­vlje­na jed­na in­sti­tu­ci­ja 'ču­va­ra re­vo­lu­ci­je', a to su ve­te­ra­ni. Oni su od tre­nut­ka ka­da su štraj­ko­va­li u Sav­skoj u Za­gre­bu i od smje­ne vla­sti us­po­sta­vi­li ne­što po­put no­ve po­li­ci­je i to kul­tur­ne po­li­ci­je ko­ja or­di­ni­ra ka­da će ili ne­će bi­ti odr­ža­ne ne­ka­kve ma­ni­fe­sta­ci­je, po­put No­ći ka­za­li­šta ili ka­da će bi­ti za­mi­je­njen Hr­vo­je Hri­bar, pr­vi čo­vjek Hr­vat­skog audio-vi­zu­el­nog cen­tra (HAVC). Si­tu­a­ci­ja je vr­lo za­ni­mlji­va. Za­pra­vo, ne­či­nje­njem se afir­mi­še jed­na no­va vr­sta po­na­ša­nja, na­ve­la je Dra­ku­li­će­va.
Ve­te­ra­ni su, ka­že, pod vi­so­kom za­šti­tom vla­sti i Cr­kve u Hr­vat­skoj, a vla­da ne ču­je dru­ga mi­šlje­nja.
– Kod nas se is­po­sta­vi­lo da je nor­mal­no po­sta­vlja­ti zna­ko­ve, pi­sa­ti usta­ške i fa­ši­stič­ke pa­ro­le. Ni ini­ci­ja­ti­va Istar­skog de­mo­krat­skog sa­bo­ra (IDS) da se to ka­zni ni­je pro­šla, već je od­bi­je­na. Ti­me se do­da­je još je­dan ka­men­čić u nor­ma­li­za­ci­ji, ne bih re­kla fa­ši­zma, ali jed­nog re­la­ti­vi­zma, jed­ne kraj­nje de­sni­ce ko­ja ra­di što ho­će, is­ta­kla je Dra­ku­li­će­va.
Ima, ka­že, uti­sak da su oni u vla­di i u Hr­vat­skoj de­mo­krat­skoj za­jed­ni­ci (HDZ) tek jed­no li­ce te par­ti­je, a da oni ko­ji vla­da­ju i par­ti­jom i dr­ža­vom ni­su u pr­vom pla­nu, ali vla­da­ju jed­nom čvr­stom i to ja­ko de­snom ru­kom.
Na opa­sku da je si­ne­r­gi­ja de­sni­čar­skih por­ta­la i dr­žav­ne te­le­vi­zi­je sve sna­žni­ja, te da je ured­ni­ka jed­ne emi­si­je o kul­tu­ri bi­la skan­da­li­zo­va­na da se u Sa­bo­ru čuo srp­ski je­zik, Dra­ku­li­će­va ka­že da mi­sli da će ta­ko bi­ti i da­lje, te da re­ak­ci­je ne­će bi­ti.
– Hr­vat­ska se jed­nom di­gla na no­ge i to je bi­lo u po­vo­du ku­ri­ku­lar­ne re­fo­r­me pro­šle go­di­ne. Ta­da je 40.000 lju­di, ako ne i vi­še, iza­šlo na uli­ce, za­bri­nu­to za svo­ju dje­cu, nji­ho­vo obra­zo­va­nje i bu­duć­nost. Taj je do­ga­đaj po­ka­zao da u Hr­vat­skoj ima lju­di ko­ji dru­ga­či­je mi­sle, ali oni ni­su u sta­nju da se or­ga­ni­zu­ju na na­čin na ko­ji bi mo­gli ade­kvat­no pa­ri­ra­ti ci­je­loj mre­ži de­snih udru­že­nja. Kod nas je vr­lo te­ško tu 'ću­tlji­vu ve­ći­nu' or­ga­ni­zo­va­ti, jer oni ni­su ide­o­lo­ški za­do­je­ni kao što su de­sni­ča­ri. Vi mo­ra­te ima­ti je­dan jak mo­tiv, di­rekt­ni po­vod, pre­zi­ci­ra­la je Dra­ku­li­će­va.
(RTS)


Vla­da sve vi­še to­ta­li­tar­na

Vla­da, pre­ma nje­nim ri­je­či­ma, po­sta­je sve vi­še to­ta­li­ta­r­na, u smi­slu da uop­šte ne ču­je dru­ga mi­šlje­nja.
Na dje­lu je, ka­že, jed­na mo­no­kul­tu­ra, jer naj­u­ti­caj­ni­ja opo­zi­ci­o­na SDP, ako ni­je mr­tva, on­da je na umo­ru ta­ko da se po­sta­vlja pi­ta­nje ko će da se su­prot­sta­vi de­sni­ci.
Go­vo­re­ći o slu­ča­ju „Agro­kor”, Dra­ku­li­će­va ka­že da bi hr­vat­ska eko­no­mi­ja zbog to­ga mo­gla da pro­pad­ne.
– Pod pla­štom to­ga 'Agro­ko­ra' se skri­va sva­šta, pri­je sve­ga ogrom­na ko­rup­ci­ja i ne­e­fi­ka­sno pra­vo­su­đe, a vla­da se ne ba­vi s mno­go dru­gih stva­ri s ko­ji­ma bi tre­ba­lo da se ba­vi, sma­tra Dra­ku­li­će­va.
Ži­vot u Hr­vat­skoj da­nas ni­ti je la­gan, ni­ti udo­ban, is­ti­če Dra­ku­li­će­va i do­da­je da je dr­ža­va fo­ku­si­ra­na sa­mo na tu­ri­zam, kao na mo­no­kul­tu­ru, što je, sma­tra, vr­lo opa­sno, jer sa­mo da „pra­sne ne­ka­kva pra­ska­li­ca osta­li bi i bez te mo­guć­no­sti”.
– Ni­ti sam po­li­ti­ča­r­ka, ni­ti imam ne­ka rje­še­nja, ali sam sklo­na da vje­ru­jem da dio od­go­vor­no­sti le­ži i na sa­mim gra­đa­ni­ma. Ni­je sa­mo stvar da oni ka­da su iz­bo­ri iza­đu i gla­sa­ju, već bi tre­ba­lo da se mno­go vi­še ak­ti­vi­ra­ju, na­pro­sto, zbog svog bo­ljit­ka. Ne­ma dru­gog na­či­na, ja­sna je Da­ku­li­će­va.
Pre­ma nje­nom mi­šlje­nju, Hr­vat­ska bi sa­mo tre­ba­lo da gle­da i da sli­je­di dru­ge ze­mlje ko­je su vi­še de­mo­krat­ske i u ko­ji­ma se ži­vi bo­lje.
– Ali, mi smo na­vi­kli na ne­ke dru­ge me­ha­ni­zme, po­put onog, ru­ka ru­ku mi­je, li­ce oba­dvi­je. Ta tra­di­ci­ja i ta ko­rup­ci­ja vla­da, isti­na ne sa­mo u Hr­vat­skoj, već i u dru­gim dje­lo­vi­ma, po­go­to­vo is­toč­ne Evro­pe, re­kla je ona.
Ipak, pri­mje­ću­je da raz­li­ka iz­me­đu Hr­vat­ske i is­toč­ne Evro­pe, s jed­ne, i Za­pa­da, s dru­ge stra­ne, je­ste ta što je na Za­pa­du ko­rup­ci­ja po­je­di­nač­ni slu­čaj, a u Hr­vat­skoj i is­toč­noj Evro­pi to je si­stem. Za raz­bi­ja­nje tog si­ste­ma, sma­tra, tre­ba mno­go vi­še ra­da i vre­me­na, mno­go vi­še mla­dih lju­di ko­ji će ne­što uči­ni­ti, ali ve­ći­na tih mla­dih lju­di će se okre­nu­ti i oti­ći ta­mo gdje ima po­sla i stvo­ri­ti po­ro­di­cu ta­mo gdje mo­gu da za­ra­de. To okre­ta­nje joj se, is­ti­če, ne svi­đa, jer to zna­či i od­u­sta­ja­nje od bor­be.(RTS)